Ljubav
Često čujem da ljudi kažu da su o ljubavi mnogi pisali, a kao da niko nije uspeo da ispiše sve. Uvek može da se pročita neka nova priča o nekoj novoj ljubavi, koja će u nama probuditi neka nova osećanja. Ne usuđujem se da pišem svoje viđenje tog osećanja ili tog čuda, ako se tako može nazvati. Ono što mogu jeste da prepričam jedno decembarsko prepodne.
***
„ Otišao je ovaj ležaj što je pored ventilatora. Sad ćemo da zamenimo to.“
Sve što znam o TA peći jeste da je to TA peć i da greje. Delovi su mi svakako bili nepoznati, ali tog dana sam čula za ovaj deo. Doduše, čula sam još mnogo toga.
Ako neko nije električar (većina ljudi neće da odbije da „pogleda nešto oko struje“, tako da mahom svi jesu), onda sigurno zna nekog ko jeste. A taj koji jeste će rado doći da pomogne. Tako je to u Srbiji, nisam ni moje mlade komšije upoznala dobro, a već upoznajem njihovog najboljeg druga- deka Spasoja.
Dok je radio , ono što mi je privuklo pažnju jeste to kako su deki ruke poprilično mirne dok nešto radi, a potpuno drugačije dok priča o nečemu. A da, da naglasim, dok radi, ne priča, jer kaže da je to zlatno pravilo u poslu. I pošto je pohvalio kafu koju sam skuvala, počinje da priča.
„Ulete neko ciganče u autobus i zapeva pesmu. Onu najdivniji, moju i Draganinu.“ Pritom se obraća deki Slobodanu (koji ne voli da ga zovu deka, jer je on kako kaže mlad, to što ima unuke ne znači odmah i da je star.) Ja ne znam ni o kojoj je pesmi reč ni ko je Dragana, pa je pretpostavljam moj zbunjujući pogled bio razlog da se cela priča ispriča. Mada, nije to cela priča, ko je još uspeo da ispriča celu priču o ljubavi.
„ Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio, tako brzo sve je prošlo, ja sam tebe izgubio.“
Reči pesme su mi naravno bile poznate, ali u trenutku kad je ovo izgovorio i kad je prva suza krenula niz izborano lice, ja nisam mogla da kažem nijednu reč.
„ Kako baš tu pesmu. Od svih pesama na ovom svetu, on zapevao baš tu pesmu. E lepa moja Dragana, ja sam tebe izgubio, lepo kaže u pesmi.“
I dalje samo deka Spasoje priča. Ja ne mogu da smislim ništa pametno da kažem, pa onda bolje da ćutim.
„ Lepa je bila moja Dragana. Najlepša devojka koju sam ikada video. Od kada sam nju video, nisam druge ni imao razloga da pogledam. Mladi smo tad bili, ja 40, ona 28 godina. Njeni roditelji su bili protiv. Ma ni da čuju. Ja sam za njih bio ovakav i onakav, nijednu lepu reč da čujem od njih. A i ona je bogami bila kao . . .Kako bih ti objasnio. Anđeo kada je čovek pogleda, i anđeo u duši, stvarno anđeo, ali mi nije bilo lako da je oženim. Imali smo i mi tada ovo što vi danas zovete. . . Kako ono beše?“
„Muvanje“ odgovorila sam.
„ E baš to. Da je ispratim do prodavnice, da ponesem torbu iz prodavnice do kuće. Da napišem neki lep stih. A ona se pravi da je ravnodušna, pa ja onda sve lepše stihove pišem u nadi da će reći nešto na sav moj trud. Kod vas je danas to drugačije čini mi se. Vi imate te vaše mobilne, ne pišete pisma. Ma vi kao da ni ne znate šta je to ljubav, sve vam je u glavi neka korist.“
Kao da sam se našla u nekom filmu, i kao da sam gledala bez treptaja.
„ Oženio sam je ja. Niko nije verovao da ću se skrasiti pored jedne žene. A ja bio mlad i lep, pa uz to i neozbiljan, pa me je loš glas pratio.“ Kao da je sa žaljenjem dekica ovo rekao. Kao da mu je bilo krivo što je ranije nije sreo, i još više voleo , ako je bilo moguće da je više voli.
„ Ali kažem, od kad sam nju video, nijednu drugu nisam ni pogledao. Desi se to tako u životu, možda znaš i sama.“
U trenutku sam pomislila da je dekici nemoguće objasniti da se u naše vreme ljudi nekako sve manje sreću i kao da je sve više „isprljana “ ta ljubav. Prlja je način života, jer je uz njega potpuno opravdano da, kako sam to skoro čula, nemaš pravu vezu. Može ovako ponekad neki „susret“. Jer ona misli da je on kao i svi drugi muškarci, a on misli da je ona kao sve ostale žene. Jedino što proizilazi iz ovakve kombinacije je kombinacija. Ali, srećom, nismo se dotakli sadašnjeg vremena, samo sam se nasmejala i deka je nastavio.
„ Jedno smo samo dete imali. Eto to je tako bilo. . . Tako je dao Bog. A voleli smo se baš. Slab sam kad o njoj pričam. Ne smem sada da se prisećam svih lepih dana. E, koliko ih je samo bilo, i dana i godina. Ali moglo je još da ih bude. Ali eto bolest ne pita. . . Obolela je moja Dragana. Anemija, tako su lekari rekli. Ne razumem se ja u medicinu, ali eto znam da su joj neke krvne ćelije bile drugačije u odnosu na to kako izgledaju zdrave ćelije. Nije smela da se zamara mnogo. Nisam je ja ni puštao da bilo šta radi. A ona tvrdoglava, pa kad ja nisam tu, hoće da sredi. Vredna je bila, vredna. To je prosto bilo jače od nje, nije mogla da sedi ako nešto u kući nije sređeno. Prozor nam je uvek bio otvoren malo, jer se ponekad gušila. Imao sam eto i para, radio i zaradio, vodio je kod raznih lekara. I lepu smo kuću imali, bilo je para onako da se lepo živi. Vi danas nemate odakle da počnete. Vidim po mom sinu. Postale su te diplome kao obični papiri koje možete samo da bacite, umesto da vam omoguće da svi lepo živite. Ma drugo je to vreme bilo. Nisam ja hteo ni da pomislim da moje Dragane više neće biti, ni da pomislim. Ma nisam umeo da dišem bez nje. Ona bi me smirila, posavetovala, bodrila. . . Bilo je dovoljno i da je gledam dok nešto radi. Tad je bila najlepša.Sve što je radila bilo je lepo i dobro. Ma sve što je dodirnula i pogledala postajalo je u trenutku lepo i meni.“
Bilo je suza dok je dekica pričao. Ko bi rekao, kada je ušao u stan, visok, krupan, pa još i ćutljiv, pomislila sam da neće ni progovoriti sa mnom. Nisam mogla ni da pretpostavim da se u njemu krije toliko tuge, žalosti, i toliko ljubavi. Da, ta ljubav je i dalje tu. Pomešana sa čežnjom koja će ovog divnog dekicu pratiti uvek. To mu je kao breme koje svuda nosi sa sobom.
„ Eto, otišla je moja Dragana jedne zime. . Pomislio sam da ću i ja za njom. Ali odredio mi je ovaj odozgo da ću živeti još, postaću konačno deda za koji dan, imam ja razloga da živim. I da znaš, ne umire se od tuge. To zapamti. Uvek moraš da se boriš, da plivaš. A nije u životu lako. Dok ti plivaš, neće voda uvek biti ista. Negde mirna, pa ćeč da uživaš, negde virovita, pa ćeš da se boriš. Ali uvek voli, nikad nikog nemoj da mrziš. I Bogu se uvek zahvali za sve što imaš, a za zdravlje, ljubav i prave prijatelje, posebno.“
„ Je l' tako Slobodane?“ obraćao se mojem komšiji, koji je slušao sve vreme. Ali je pretpostavljam kao pravi drug, ovu priču slušao više puta, i kao da zna da će se Spasoje sada na kraju nasmejati, spakovati svoje alatke i poći kući.“
„ Tako je, sve si ti lepo rekao dragi moj Spasoje. Hoćemo li krenuti sada, ima dete obaveze?“
„Da, hajde.“
Od toliko različitih osećanja, a tako malo reči ja sam uspela samo da se zahvalim na pomoći i popravljenoj TA peći. (Dalje)